“Sigurno ste vi naše nove komšije!” uzvikne gospođa Lovel i maše preko bele ograde. Stežem ruku svoje ćerke i uzvraćam osmeh. Ali čim gospođa Lovel ugleda mog muža, preko njenog lica pređe čudan izraz. U tom trenutku dajem sebi obećanje. Konačno imamo porodični dom. Moja prošlost je daleko, daleko iza nas. I učiniću sve da tako i ostane… Nekada sam čistila tuđe kuće — a sada ne mogu da verujem da je ova kuća zaista moja. Šarmantna kuhinja, mirna slepa ulica, ogromno dvorište u kome moja deca mogu da se igraju. Moj muž i ja smo godinama štedeli da bismo svojoj deci pružili život kakav zaslužuju. Iako sam oprezna prema našoj novoj komšinici, gospođi Lovel, kada nas pozove na večeru, to je naša prilika da steknemo prijatelje. Njena kućna pomoćnica otvara vrata u beloj kecelji, sa kosom čvrsto zavezanom u punđu. Tačno znam kako je biti na njenom mestu. Ali njen hladan pogled me prožima jezom… Kućna pomoćnica porodice Lovel nije jedina čudna stvar u našoj ulici. Sigurna sam da vidim senovitu figuru kako nas posmatra. Moj muž izlazi iz kuće kasno noću. A kada upoznam ženu koja živi preko puta, njene reči mi lede krv u žilama: Pazi se svojih komšija. Da li sam napravila strašnu grešku preselivši svoju porodicu ovde? Mislila sam da sam ostavila svoje najmračnije tajne iza sebe. Ali da li je moguće da je ova mirna predgrađanska ulica zapravo najopasnije mesto od svih?