„Rekao mi je da ljudi kao ja imaju čistu dušu i da će me Gospod Bog primiti raširenih ruku. Obuzela me je neka milina. Uspeo sam da izdržim ovaj naporni put i vratio se na ovo mesto sudbine. Zamolio sam ih da me podignu visoko iznad rova. Hteo sam da još jednom vidim te predele, ta brda i čuke, potok i bukovu šumu koja se presijavala na ovome varljivom jesenjem suncu. Bilo je vreme da krenem. Podigoše me, a vetar mi nanese kosu preko lica. Milovao me i šaputao da će on poneti moju dušu u nebeske visine. Nisam hteo da se opraštam, svi su znali zašto sam došao, i zašto odlazim. Nije imalo šta da se kaže. Udahnuo sam vazduh lagano, kao da sam ga srknuo, zatvorio oči i osetio se lakim kao perce. Da li smrt izgleda ovako, ako je to, onda i nije tako
strašno, već više čarobno i veličanstveno.“