“Napolju grmi i u kući je nestalo struje. Aleksin tata upalio je veliku sveću i stavio je na sto. Aleksa je nekoliko minuta gledao kako plamičak treperi. Onda ga je upitao:– Tata, da li se ponekad plašiš?Strah je osnovno osećanje i prati nas otkad je sveta i veka.Naši strahovi nam uglavnom govore o nečemu što možemo ili moramo da rešimo. Pružaju nam priliku da stignemo do skrovitih mesta u nama samima. Kad prevaziđu strah, junaci i junakinje priča i bajki pobeđuju. U tom slučaju pobeda ne znači pobedu nad drugim. Ako se suočimo sa strahom i probamo da ga prevaziđemo, bolje ćemo upoznati sebe.Uprkos svemu, strah nas privlači. Ili, makar, neke vrste straha: ulazak u napuštenu kuću, slušanje strašnih priča pored vatre ili gledanje filmova strave i užasa. Moglo bi se reći da uživamo igrajući se strahom. Strah, sa svoje strane, želi da se ispolji i kad reči zaćute, telo govori: naježimo se od glave do pete, srce nam snažno lupa: telo se napinje iščekujući strah iza svakog ćoška. “Godina_Izdanja:2024.|Format:24x28 cm|Povez:Tvrd|Pismo:Ćirilica|Izdavac:Data status|Autor:Fran Pintadera, Ana Sender|Zanr:Knjige za decu|Broj_Strana:40
