Kada je Bek Sehi počela da snima sesije sa svojim psihijatrom, nadala se da će napraviti neku vrstu vodiča za samu sebe. Nije mogla ni da zamisli da će njena razmišljanja dopreti do tako mnogo ljudi, naročito mladih. Njena knjiga „Ne želim da živim, ali mi se jede takpoki” postala je međunarodni bestseler i stvorila zajednicu čitalaca koji dobro razumeju depresiju i anksioznost o kojima se ovde tako intimno govori. Na samom početku knjige „Ne želim da živim, ali mi se i dalje jede takpoki” autorka nas upozorava da bi sadržaj mogao da dovede čitaoce u nelagodu, te ih zato moli da zastanu i podsete se da su sve to nečija tuđa osećanja i da je potrebno odvojiti ih od sopstvenih. Ova knjiga predstavlja nastavak Bekine borbe sa distimijom i svojevrsni dnevnik utisaka sa psihoterapije koji ne nudi gotova rešenja, već istinu o tome šta znači živeti sa blagom ali upornom tugom. To je poziv na empatiju – prema autorki, ali pre svega prema sebi samima.